Koje su poslednje reči osuđenih kriminalaca?

Obično ljudima na samrti pored straha i nespokoja, čitav život prolazi pred očima. Samim tim, poslednje reči koje čovek izgovara u tom trenutku imaju posebnu snagu i jačinu. Koje su poslednje reči osuđenih kriminalaca?

---

Jedno istraživanje je analiziralo poslednje izjave ljudi koji su osuđeni na smrt i zaključilo da više nego bes ili strah, u njihovim rečima se pre kriju pozitivne emocije, od ljubavi do kajanja.

Kakve se to misli javljaju, a izražavaju poslednjim rečima pre oproštaja od života? Ovom temom bavili su se pisci, pesnici, slikari i muzičari, ali i naučnici i psiholozi.

I to ne rečima onih koji su došli do kraja svog života prirodnim tokom, već osuđenika sa smrtnom kaznom: ono što se krije i što se izražava u poslednjim rečima ne može a da se ne odnosi na velika i duboka pitanja o egzistenciji, ali pre svega na apsurd i nelogičnost varvarstva smrtne kazne.

Trenuci suočavanja sa smrću imaju poseban značaj, a reči koje se tada izgovore su detektori signala najintimnijih potreba ljudskog bića. Zbog toga nije lako analizirati ih sa naučne tačke gledišta. Međutim, postoje katalozi „poslednjih izjava”.

U poslednjoj fazi pogubljenja u SAD-u osuđenicima na smrt se dozvoljava da kažu poslednje reči, a zapisnici se objavljuju nakon izvršenja.

U Teksasu se ove izjave čuvaju u arhivi; dvojica istraživača sa Univerziteta u Majncu (Nemačka) su pregledali studije o ovoj arhivi radi razumevanja psiholoških i emotivnih mehanizama koji se pokreću u ljudima koji se suočavaju sa smrću, od koje ih dele sati, minuti, sekunde.

Oni su se već bavili ovom temom, ali na drugačiji način: analizirali su tekstove koristeći program koji broji korišćene reči i razdvaja ih u različite lingvističke i psihološke kategorije. Od 527 osuđenika na smrt između 1982. i 2015. godine samo 119 je odbilo da dâ poslednju izjavu.

U proseku, izjave su sadržale oko 104 reči, a u rečenicama su preovlađivale reči koje znače pozitivne emocije: u proseku, njih ima 9,65 %, u odnosu na 2,65 % izraza kojim se izražavaju negativne emocije. 

Najčešće su se koristili glagoli u prošlom vremenu, zamenica prvog lica jednine a izrekao se mali broj reči vezanih za temu smrti.

Reč koja se najčešće izgovarala je „ljubav”, ali i reči poput „nezadovoljstvo”, „porodica”, „Bog”, „nada”, „čežnja”, „izvinjenje”, što je i zapravo jedino što se na kraju računa.

Analizirajući istu arhivu i uzimajući u obzir kvalitet umesto kvaniteta sadržaja, izdvojile su se teme koje se najčešće prožimaju u tektovima: ljubav, kajanje, izjave o nevinosti, vera u život posle smri, izjave protiv smrtnih kazni.

Velike kategorije u koje poslednje izjave osuđenika mogu da se svrstaju, a koje su se izdvojile tokom jednog drugog istraživanja, jesu osećanja (70%), duhovnost (56%), i na kraju izaržavanje nezadovoljstva i upućivanje izvinjenja porodici žrve (37%).

Mada većina nas smrt povezuje sa strepnjom, strahom i patnjom, kada nastupi trenutak opraštanja od života, čini se da su osećanja mira i spokoja ona koja prevagnu.

Štaviše, istraživanjem u kojem su se poredile reči ispitanika od kojih se tražilo da zamisle situaciju suočavanja sa smrću usled bolesti i reči koje su izrekli pravi bolesnici, pokazalo se da je zamišljena smrt mnogo mračnija od one stvarne. 

Ovo su pitanja koja stavljaju pod reflektor mnogo toga, pa i apsurd smrtne kazne. Kako ga je u jednoj rečenici opisao jedan sveštenik koji je prisustvovao velikom broju pogubljenja u Teksesu: „Kako to država koja ubija ljude podučava društvo da je ubistvo pogrešno?” Da li su ljudi oni koji treba da sude, i  da li je i u kojoj meri bilo čiji život u ljudskim rukama?

(redinfoportal/pixabay)

#Kriminal #Pogubljenje #PoslednjeReči #PressSerbia #PRessSerbia