Zbog čega je od školskog uspeha i ocena važnija 'inteligencija srca' objašnjava psiholog Sanja Ivanušević Grgas.
Kraj je školske godine i on sa sobom često nosi velike stresove i pritiske – za boljim ocenama i akademskim uspehom. I dok neka deca s tom količinom pritiska mogu da se nose, većini dece veliki broj testova i ispitivanja kao i pritisak za još boljim ocenama vrlo je težak. No, nije problem samo kraj godine – dodatni pritisci koji se sada javljaju, samo su nastavak na preduge školske dane i gomile domaćih zadataka kojima se deca nakon nastave bave još satima.
Je li život samo škola?
Situacije u kojoj deca provedu u školi i po 8 sati, a nakon toga ih kod kuće čeka vrlo obiman domaći zadatak, zaista ih stavlja u situaciju svakodnevnog "prekovremenog" rada i često bavljenje školom završava se tek kasno uveče.
I to su svakodnevni školski dani, koji postaju još zahtjevniji na kraju školske godine, koja je vrlo stresna zbog obima ispitivanja i pritisaka za što boljim uspehom, i to u trenutku kada su deca već potpuno iscrpljena.
Istraživanja govore da su se tokom poslednjih nekoliko decenija školski dani i količina domaćih zadataka nemerljivo povećali. Istovremeno, svedočimo alarmantnom porastu stope emocionalnih i ponašajnih teškoća kod male dece i školaraca, a prilike za slobodnu igru, posebno onu u prirodi, dramatično su se smanjile. Dakle, način na koji živimo i pritisci s kojima se suočavamo ne idu nam u korist. Na ovaj način ne živimo kvalitetne živote u kojima smo zadovoljni, niti omogućavamo da nam deca odrastu u zdrave, snažne ljude.
Gde smo pogrešili?
Ranije je bolje. Uvođenje tako velikih akademskih pritisaka temelji se na razumevanju toga koliko su važni kvalitetni rani i bogati podsticaji i kvalitetno vaspitanje i obrazovanje. I već ptice na grani cvrkuću – u ranom detinjstvu formira se najveći deo našeg mozga jer je mozak najplastičniji upravo u tom ranom periodu. I to nas je dovelo do ideje da što ranije deci nudimo više, da ćemo ih bolje opremiti za život.
Bolje ocene – bolji život. Takođe, želeći da osiguramo deci što je moguće bolji start, fokusiramo se na što bolji školski uspeh jer imamo ideju da što će imati bolje ocene – upisaće bolju srednju školu i faks – naći će bolji posao – zarađivaće više – imaće bolji status – moći će sebi da priušte stabilniju i kvalitetniju egzistenciju i biće, na kraju – srećniji i zadovoljniji.
Sreća je u statusu. Uopšteno vlada velika kompetitivnost koju vrlo lako prenesemo na decu – bolje ocene, "markirana" odeća, najnoviji smartphone verzija, nove "in aktivnosti". No, potraga za statusom i usmerenost na spoljne ciljeve nikad nas uistinu dugoročno ne čini srećnima niti zadovoljnima. To nam pokazuju i brojna istraživanja iz područja sreće i kvaliteta života – ako ganjamo takve površne ciljeve, kojima je cilj postizanje višeg statusa i odobravanje drugih ljudi – kada dobijemo to nešto, tog trena osećamo sreću i zadovoljstvo. I brzo nakon toga nivoa sreća pada na pređašnji nivo pa se budi ono isto nezadovoljstvo. I više taj mobilni nije dovoljno dobar pa planiramo kupovinu novijeg; više taj auto nije to – i treba nam noviji i veći. Oh i novi modni trendovi su upravo izašli pa nam se život svodi na radno vreme do 19 sati i vikende u tržnim centrima.
Radi puno, i još više. U radnom, ali i privatnom segmentu prisutna je velika kompetitivnost – takmičenje ko će brže, bolje, više, ko će duže ostati na poslu. I ukoliko se pitamo zašto radimo – odgovor je najčešće: "Da bismo živeli". No, realnost je da živimo – da bismo radili. Tu istu normu tada prenosimo na svoju decu. No, život nije samo posao, a nekako pristajemo na normu da radimo preko svih svojih kapaciteta i da je to vrlo poželjna stvar.
Ocene ne garantuju bolji život
Da, deci su nužni kvalitetni podsticaji. Ali, oni nisu prekovremeni i prerani akademski sadržaji jer deca za njih nisu razvojno spremna. To većinu dece stavlja pod veliki stres i pritisak jer se suočavaju s nečim što im je preteško, gube samopouzdanje, motivaciju i interesovanje za učenje.
Jako su zanimljiva istraživanja i obrazovne politike u školama u severnim zemljama Evrope koje ukidaju domaće zadatke s izvrsnim rezultatima.
Dakle, istraživanja pokazuju da je maksimum domaćih zadataka 10 minuta po razredu. Novija pak govore da za niže razrede nisu ni potrebne, jer uz kvalitetan način poučavanja koji je usmeren na buđenje interesovanja, aktivno uključivanje i mnogo slobodne igre deca uče bolje i osećaju se mnogo bolje.
Neke dobre strane domaćih zadataka uočavaju se tek kod adolescenta koji će profitirati od uvežbavanja veština i stvaranja radnih navika, ali maksimalno 2 sata dnevno za one najstarije.
I znanje i kompetencije treba slaviti. Ali nisu najvažnije.
Ne želim da umanjujem vrednost odličnih ocena koje stoje iza znanja i kompetencija deteta. Problem je kada ocena postane sinonim za vrednost deteta i kada je bitna samo kao forma. Kada su petice presing jer svi drugi imaju petice ili jer moje dete mora biti najbolje. Ocena treba da bude samo odraz onog što je "iznutra". I sasvim je u redu da ponekad znamo manje, ponekad više, a da to znanje, niti njegova mera u obliku ocena, nema veze s vrednošću deteta. Jer neki talenti nemaju veze sa školskim predmetima i upravo će na tim talentima jednom dete izgraditi svoju životnu sreću i uspeh.
Emocionalno i mentalno zdravlje deteta je važnije od ocena
Imajte na umu – ocena ne odražava vrednost djeteta niti njegovo dostojanstvo. Često čak ni njegovo znanje. Koliko god pritisci bili veliki, školski uspeh i inteligencija ne garantuju uspeh i zadovoljstvo u životu. Zapravo, puno veći uticaj ima inteligencija srca. Ukoliko na vagi imate emocionalno zdravlje deteta, s jedne strane, i ocene i školski uspeh s druge, ovo prvo je mnogo, mnogo važnije. Jer upravo ono će mu omogućiti da iskoristi svoje potencijale.
#DečijiPsiholog #KrajŠkolskeGodine #Ocene #Roditelji #Skola #ŠkolskiUspeh #PRessSerbia
Нема коментара:
Постави коментар