Svaka priča koja izađe iz duše je samo prepisana istina!
Gledam u kalendar s nevericom. Izmiču dani kao da su litre ispijenog vina, ali onog jakog, onog što vas opije već posle nekoliko gutljaja. Još jednoj godini reći ću zbogom, mila moja. Neću je kuditi, jer ko sam ja da joj sudim što je tobože bila ovakva ili onakva, čime sam je zadužila pa da od nje tražim da prema meni bude blagonaklona, donese mi obećanje, makar lažno, ili komad istine za kojim toliko žudim. Biće zaboravljena kao i sve pre nje, strpana u probušene džepove pohabanog kaputa svakog od nas. Da sam umetnički mecena možda bih sada lomila prste i tugovala jer moj pisac nije na vreme završio roman u koji sam uložila sve, ali srećom nisam. Pripadam ovoj drugoj grupi – nazivaju nas modernim piscima, jer živimo u 21. veku, dodaju nam da nismo ni valjani, ni pametni da bi bilo ko žalio jer nas nije bilo nigde čitavih devet meseci. Ali neka! Bar znaju svi da umetnost traži širinu veću od par kvadrata i da samo tako opstaje? Zna li neko gde se krije duša pisca? Odgovoriću vam. U svakom kutu sobe, šoljici kafe, čaja, tanjiru supe, komadu hleba. E, tu leži pišćeva čežnja, ona tiha strepnja i nesebična volja da se dajemo dušom sve do poslednje kapi krvi. Da je pravde, svaka godina bi nam bila usamljena poput ove, samo da je zdrava, da nas ne progoni bolešću, strahom za bližnje. Maštam o toj neobičnoj kolibi negde na raju sveta, a ispod neba, prostranstvu po kom bih prosula sve čestice bića, osetila divljinu, lepotu, dah slobode i miris zore. Tada bih ja bila ja. Četkala bih kosu i pustila da vlasi slobodno padaju po zemlji, posmatrala kako ih vetar nosi ili sneg zatrpava, umivala se kišnicom, hodala bosa po blatu. Moj ponos bi merio temperaturu moje sreće, a virus bio preplašena krtica što ne zna put iz dubina. Samo bi srce zalupalo snažnije od rasklimatanih vrata trošne kolibe na tren, osetila bih da lebdim između pet svetova koje sam stvorila oko sebe. Tada bih bila ono za čim istinski žudim – pisac kome je priroda podarila sve sveme sveta, noć donelo tišinu, dan zvuke otrežnjena, a kiša inspiraciju. Ali, ne! Za sve što želim borim se na drugi način. Posejala sam u sebi i trnje i semenke, te dopustila da niče i korenje i ruzmarin. Miriše i jedno i drugo, dovoljno snažno da se zatvorim u svoju sobu i završim roman započet pre godinu dana. Nije lako , jer protekla godina tuče po grudima, ne da tabanima mira, juriša na moja pluća, ali borim se. Kovid 19 sam pobedila, ostali su ožiljci koji će me dugo podsećati da se živ čovek na sve navikne., da su mu leđa dovoljno jaka da ponese i zlo i dobro, tek pokatkad napravi ravnotežu i tako zadrži tlo pod nogama. Bila bih licemerna ako bih rekla kako sam sata i sate provela uz svoj rukopis, jer to nije istina. Ono što jeste je da sam junacima svog devetog „greha“ poverila više nego ikom ikada. Kada padne noć, a san me zaobiđe, obraćam se Vladimiru, Strahinji, Ramoni, Tihani, Sabini, Mili, Maši, Baronu, Ratku, Jadranki i molim ih da mi pomognu da izađem iz ludila zvanog realnost, da me prime u svoj savršeni svet, okrije lične iluzije, obećavam im da neću biti stroga prema njima, da ću razumeti njihove tuge, ljubavi, zločine, izdaje, ali osetim samo muk. Kao da mi govore:“ neka te, muči se malo.“ Tako je i bilo.
Zato moja novogodišnja priča ima jedno jedino ime, a to je : „IZNUTRA“. Nosi naziv mog devetog romana koji će svetlost dana ugledati već sa prvim znacima proleća. Ako ga kojim slučajem uhvati leto, biće vreliji nego svi prethodni, a uverena sam i (za makar onih čudesnih pola stepenika) bolji od prethodnih. Jer to sam ja, borac do poslednje kapi krvi koji je virusu rekao: „marš od mene, marš od mog sina i ćerke, marš iz moje kuće. Ovde živi umetnost, a ne bolest.“
I otišao je, pokunjen, posramljen i pobeđen.
Jaka kao i do sada, svim svojim čitaocima i ljudima dobre volje želim srećne praznike, želim im snage i mudrosti da ih dočekaju tiho, a svečano uz one koje vole, da zagrle najmilije, oproste nesrećnicima i ostanu odgovorni ne samo danas i sutra. Već zauvek. Neka se prisete nas pisaca kojima je samoća najbolji prijatelj. Slušajte tišinu, ona nikada ne laže, bićete iznenađeni njenom lepotom.
Vaša Angelina
#AngelinaPetrović #Emocija #Priča #PRessSerbia #PRessSrbija
Нема коментара:
Постави коментар