Oko nekih stvari se nismo nikada zapitali, a to su stvari koje nam se svakodnevno dešavaju. Zašto neki društveni problemi deluju nerešivo? Zašto se čini da je svet sve gori i gori, kada se stanje mnogih okolnosti zapravo poboljšava? Kod rasuđivanja se svakodnevno oslanjamo na svoj unutrašnji glas. Pitanje je, da li nas moć opažanja može prevariti?
Moguće je da je pesimističko posmatranje stvarnosti zapravo način funckionisanja našeg mozga. Jedno istraživanje koje su sproveli psiholozi sa Harvard Univerziteta, objavljeno u časopisu Sajns (eng. Science), je produbilo tezu da način na koji ljudi procenjuju sve oko sebe može biti netačan, a da ni mi sami toga nismo svesni.
Istraživači su počeli od nečega vrlo jednostavnog što navodno ne bi trebalo da ostavlja mnogo prostora za debatu – od boje. Učesnicima istraživanja su pokazali mnoštvo tačaka na ekranu koje su bile obojene raznim nijansama plave i ljubičaste, a potom su im tražili da odrede koje je boje koja tačka.
Posle nekog vremena, jednoj grupi ispitanika su smanjili broj plavih tačaka, a drugoj ne. Uprkos tome, ispitanici su i dalje tvrdili da vide isti broj plavih tačaka. Istraživači su dobili istu povratnu informaciju i kada su upozorili da će se broj plavih tačaka smanjiti, kada se smanjivanje odvijalo postepeno, kao i kada se broj plavih tačaka odjednom smanjio, pa čak i kada su ispitanicima obećali nagradu ako kažu da plavih tačaka ima manje,
Šta se zapravo desilo? U praksi, kako ovo istraživanje pokazuje, kada se količina plavih tačaka smanjila, ispitanici su proširili svoj koncept plave boje kako bi uključili tačke za koje su ranije rekli da su ljubičaste.
U nastavku istraživanja, psiholozi su testirali kako je ova ljudska tendencija primenljiva na komleksnije situacije. Ispitanicima je pokazan serijal kompjuterski generisanih lica koja su delovala mnogo, malo ili nimalo preteće i traženo im je da ih ocene.
Kao i kod prethodnog eksperimenta, broj pretećih lica je za jednu grupe ispitanika smanjen, dok je za drugu ostao isti. I u ovom slučaju su ljudi kojima su pokazana manje agresivna lica insistirali da vide isti broj pretećih lica kao i ranije. Isto kao i kod boja, proširili su svoj koncept agresivnog lica tako da su obuhvatili i ona lica koja su prethodno ocenili kao malo ili nimalo preteća. Isto to se desilo i kada im je dat test da procene etičku ispravnost naučnih eksperimenata.
Uopšteno govoreći, koncept – što jednostavnih percepcija to i moralnih vrednosti – ima tendenciju da se povećava kada se učestalost slučajeva smanji. Tako da, kada se smanji broj plavih tačaka, ljubičaste počinje da nam deluju plavo; kada se smanji broj ružnih lica, ona neutralna počinju da nam deluju agresivno; a kada predloga koji su sa etičke tačke gledišta problematični ima manje, čak i oni predlozi čija je ispravnost kristalno jasna deluju nam nemoralno.
Ako ljudski mozak ovako funkcioniše, onda je naš sud vrlo relativan. Ali, ako smo svesni ove pogrešne percepcije, možemo bar da se potrudimo da preispitamo svoje presude i da ne žurimo sa zaključcima. Ljudski mozak je definitivno zanimljiva i moćna alatka!
(redinfoportal/pixabay)
#MoćOpažanja #Opažanje #PressSerbia #Prevara #UnutrašnjiGlas #PRessSerbia
Нема коментара:
Постави коментар